Autor: Olivera Milovanović
Otpad je opasan ako ima bar jedno od svojstava koje ga čine opasnim:
10. sadrži toksične supstance sa odloženim hroničnim delovanjem,
11. ekotoksične karakteristike (različite koncentracije iste supstance su toksične za različite organizme),
12. kao i ambalaža u kojoj je bio ili je spakovan opasan otpad.
Proizvodi koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada su:
Posebni tokovi predstavljaju opasan otpad. Mogu se naći u industrijskom otpadu, kao i u kućnom otpadu. U malim koncentracijama mogu zagaditi: površinske i podzemne vode, kao i zemljište. Kako bi se smanjila njihova količina uvedena je naknada za količine koje nastanu (plaća se nadležnom Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine). Samo operater koji je registrovan za obavljanje delatnosti prometa opasnim otpadom i ima dozvole nadležnog Ministarstva, može da: pakuje, odlaže i / ili prerađuje opasan otpad.
Upravljanje opasnim otpadom
Pre nego što se opasan otpad tretira treba ga označiti u skladu sa izvršenom karakterizacijom (detaljna analiza sastava i karakteristika otpadnih materija i svrstavanje u jednu od kategorija).
Upotrebljena (rabljena) ulja se najčešće koriste kao alternativna goriva u cementarama ili spalionicama, koje imaju odgovarajuće sisteme za prečišćavanje produkata sagorevanja.
Srbija još nema spalionicu za uništavanje industrijskog i medicinskog otpada i zbog toga se opasan otpad izvozi u Mađarsku i Austriju na spaljivanje. Sama klasifikacija, transport, carinjenje, na postupak uništavanja koštaju mnogo državu, jer se cene za izvoz kreću od 1,5 do 6 evra po kilogramu.
U Srbiji se oko 80 odsto medicinskog otpada prerađuje u komunalni, a preostalih 20 odsto je infektivni otpad, koji se deli na: toksični, radiološki i farmaceutski.
Prema procenama stučnjaka, oko 90 odsto farmaceutskog otpada nastaje u domaćinstvima. Reč je o lekovima iz kućnih apoteka koje često završavaju na deponiji i u kanalizaciji, dospevaju u vodotokove, zemljište, a nekad i na buvljak. Farmaceutski otpad u širem smislu podrazumeva otpad koji nastaje u proizvodnji i prometu lekova i medicinskih sredstava. Tu spadaju: farmaceutski proizvodi, lekovi, vakcine i serumi sa isteklim rokom trajanja, neupotrebljeni ili kontaminirani, kao i oprema koja se koristi pri njihovoj upotrebi boce, kutije, rukavice, maske, epruvete.
Procenjuje se da oko 21 miliona ljudi godišnje zarazi se nekim oblikom hepatitisa, a neretko i virusom HIV preko medicinskog otpada.
Neznatne koncentracije određenih supstanci u lekovima mogu imati štetnog efekta na kvalitet voda, a samim tim i na ljudsko zdravlje. Koliko truju i uništavaju okolinu zavisi od koncentracije i koji su lekovi u pitanju. Svaka medicinska ustanova treba da vrši: prikupljanje, rukovanje, skladištenje, odlaganje medicinskog otpada u cilju smanjenja nastajanja otpada i da ima proceduru o upravljanju otpadom. Potrebno je da postoji objekat za privremeno skladištenje otpada.
Prema propisima EU otpad mora da se odvoji na mestu nastajanja, zatim na poseban način pakuju i obeležavaju. Hemijski, farmaceutski i citostatički otpad pakuje se u vreće ili kontejnere koji su obeleženi crvenom bojom, otpad koji je oštar ili infektivan obeležen je žutom bojom.
Medicinski infektivni otpad, da bi se preveo u inertno stanje (neopasan otpad), treba da se steriliše (zagreva do 120oC) ili uništava u spalionicama. U Srbiji postoji nekoliko kompanija koje se bave prikupljanjem, prevozom i izvozom opasnog otpada.
Po našem zakonu o upravljanju otpadom proizvođač je dužan da medicinski i farmaceutski otpad izvozi u Mađarsku ili Austriju, gde se spaljuje.
U skladu preporukama Svetske zdravstvene organizacije za uništavanje otpada najbolje je spaljivanje opasnog otpada, ali mi nemamo spalionicu. Kod nas u bolnicama on se steriliše i odlaže na deponiju. Farmaceutski otpad se izvozi u zemlje koje imaju postrojenja za uništavanje kao Mađarska, Austrija i Francuska. Apoteke su dužne da preuzimaju lekove od građana i potrebno je postaviti odgovarajuće kontejnere.
U Zakonu o upravljanju otpadom navodi se da ukoliko ne postoje kapaciteti za spaljivanje farmaceutskog otpada, on može da se najduže godinu dana skladišti i nakon toga treba da se izvozi u zemlje EU. Dovoljno je lekove kojima je istekao rok trajanja odneti u najbližu apoteku i već tada je učinjem prvi korak, jer otrovi iz tog otpada nisu dospeli u zemljište i vodu.
Ambalaža od pesticida, herbicida
Opšte je poznato da toksični otpad sadrži složena organska jedinjenja kao što su organo-hlorna, aromatična i organofosforna, koja dopiru u zemljište i podzemne vode i na taj način ih zagađuju, ali ne samo to, već dokazano je da unošenje takvih polutanata u organizam dovodi do velikih poremećaja kao na primer astme, i to najčešće kod dece, potom javljaju se bubrežna oboljenja, nervna rastrojstva i kancerogena oboljenja. Dolazi i do raznih mutacija tako da se rađaju i to ne samo deca, već i životinje sa anomalijama. Ova ambalaža se brzo nagomilava na deponijama, zbog slabe razgradljivosto plastičnih materijala. Odlaganje plastične ambalaže postaje rastući problem u oblasti manipulacije otpadom. Upotrebljena plastična ambalaža može da se iskoristi u energetske svrhe, za reciklažu i za ponovnu upotrebu. Međutim, zaprljanost plastične ambalaže različitim supstancama predstavljaju prepreku za bezbedno skladištenje i reciklažu. Drugi rasprostranjen, ali u pogledu bezbednosti i posledica u vidu štetne emisije gasova krajnje nepravilan i zakonom zabranjen način eliminisanja iskorišćene ambalaže, jeste njeno spaljivanje na otvorenom prostoru. Taj postupak se generalno koristi samo radi eliminisanja volumena otpada koji čine pakovanja manjih zapremina (najviše od 1l), ali ne i za dobijanje toplotne energije.
FOTO: rtv.rs ; novosti.rs ; ekologija.com.hr
Pratite nas